Home  |  Donatori |  Linkovi  |   16 dana aktivizma   |  Kontakt  |  Print     
SOS TELEFON BeogradSOS TELEFON BeogradSOS TELEFON BeogradSOS TELEFON BeogradSOS telefon Beograd


ZAKONI

Porodični zakon ...24.2.2005.
Krivični zakonik
…29.9.2005.

Zakon o ravnopravnosti polova
Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika
…31.8.2009.

Zakon o policiji
…14.11.2005.

Zakon o zaštitniku građana
...16.9.2005.

Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava... 30.5.2003.
Zakon o oglašavanju
..16.9.2005.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima …10.12.1948.
Konvencija o pravima deteta…20.11.1989.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
...4.11.1950.

Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije
žena (CEDAW)
... 18.12.1979.

Zakon o udruženjima
…8.7.2009.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti
Zakon o socijalnoj zaštiti


   
 

O NAMA

Ko smo?

SOS za žene i decu žrtve nasilja u Beogradu prvi put je otvoren 8.3.1990. na inicijativu grupe Žena i društvo (registrovan 10.11.1992). kao telefonska služba za pravnu i psihološku pomoć i podršku ženama i deci žrtvama nasilja. 14. oktobra 1999. je promenio naziv u SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja.

Osnovni razlog osnivanja SOS telefona je u činjenici da se nasilje nad ženama i decom nije smatralo društvenim problemom. Institucije koje su trebale njime da se bave tretirale su ga kao privatnu, intimnu porodičnu stvar, a u porodicu, po njima, nije se trebalo mešati, dok su se izmedju četiri zida dogadjale čitave drame, koje su ćutanjem skrivane od očiju javnosti.

Grupa entuzijastkinja - volonterki SOS telefona svakodnevno razgovorima sa žrtvama nasilja je pokušavala ublažiti porodično nasilje o kome se tada javno nije ni govorilo. Objavljivanjem izveštaja o srazmeri nasilja nakon prve godine rada učinile su ga vidljivim, i kroz dalje godine rada uspele da se nasilje u porodici shvati kao društveni problem, i da se njime počnu baviti i institucije sistema, posvećujući mu ozbiljniju pažnju. Država je usvajanjem novih zakona u oblasti krivično-porodične zaštite izrazila neodobravanje nasilja u porodici.

Kroz SOS je prošlo više stotina volonterki koje su kroz psihološku i pravnu pomoć pomagale ženama i deci u nevolji. Trenutno SOS okuplja desetak žena koje su tu godinama i koje su i u najtežim danima (i pod NATO bombardovanjem) poštovale radno vreme SOS telefona i usmeravale stotine žena kako da reše nasilje u kući, ostvare svoja imovinska i druga prava, nađu prostor za život i ekonomsku sigurnost.

Volonterke SOS telefona bile su žene različitih zanimanja koje su završile instruktažu SOS telefona. Danas su članice-volonterke SOS telefona diplomirane socijalne radnice, psihološkinje, pravnice i profesorke. Saradnici SOS-a su dva advokata, muškarca, koji volonterski pružaju pravnu pomoć klijentima SOS telefona.

SOS telefonu se do sada za 16 godina, obratilo oko 30 hiljada žena i dece. Prošle, 2005. godine, bilo je 1.872 poziva od toga skoro pola poziva bilo je van Beograda. Većina žena, na žalost, i dalje se miri sa nasiljem koje trpi i koje ostavlja pogubne posledice po njihovo psiho-fizičko zdravlje i život od nastajanja invalidnosti do lišenja života. Nasilje u porodici ostavlja posebno teške traume na decu. Nasilnici nisu samo alkoholisani vozači, i bolesnici, kako bi društvo htelo verovati, već normalni, obrazovani i relativno uspešni muškarci. SOS telefonu obraćaju se i žene visokoobrazovanih, često i svima nama poznatih javnih ličnosti. Potrebe za ovakvom službom su sve veće, a jedina stimulacija za rad volonterki je osećaj da su nekome pomogle da nastavi živeti bez nasilja.

Ratovi i aktuelni socijalni stresovi uz siromaštvo koji su nas pratili proteklih 16 godina su doneli još više porodičnog nasilja. Sva istraživanja o nasilju nad ženama i decom daju sumornu sliku o nasilju, i uopšte poštovanju ljudskih prava u Srbiji. Istraživanja se svode na činjenicu: da svaka druga žena trpi psihičko, a svaka treća fizičko nasilje.

Nasilje najviše pogađa decu, bez obzira da li su direktno zlostavljana ili zanemarivana, uvek postoji viktimizacija dece, te nije iznenađujuće da alkoholizam, narkomanija i drugi oblici devijantnog ponašanja kod dece počinju već u osnovnoj školi. Pored toga, ta deca kasnije su i sama sklona nasilju. Ona su naučena, socijalizovana, nose društvene poruke o nasilju kao normalnom načinu komunikacije u međuljudskim odnosima. Deca često preuzimaju model ponašanja od roditelja i tako se nastavlja lanac nasilja, što je najcrnja posledica nasilja u porodici. Time nasilje može poprimiti još drastičnije razmere. I tako će, na žalost, za SOS telefon i dalje biti mnogo posla. Druga tamna strana nasilja je da se najčešće ženska deca socijalizuju za ulogu žrtve, otuda priče “i moja majka je trpela”, a niko ne treba da trpi nasilje. Porodica ne sme biti mesto nasilja. Ne zaboravimo, da na tom mestu život počinju nejaka deca, koja žele postati odrasla, a često im to zbog nasilja ne uspeva.

 

AKO SMO VAM POTREBNE, mi smo mesto na kome se možete obratiti za
pomoć radi nasilja i drugih problema u porodici, školi, na radnom mestu…

Otvorene smo za sve žene i decu

Osnovni principi našeg radu su ANONIMNOST I POVERENJE!


[vrh strane]